Siromaštvo kao politički resurs

Umesto da donese nove strategije socijalne zaštite i smanjenja siromaštva, SNS je ukinuo statistiku o broju građana koji ne mogu da zadovolje minimalne životne potrebe i uveo socijalne karte kojima je broj korisnika novčane socijalne pomoći smanjen za 44.000, čime je pokazao da besparicu ne vidi kao problem koji treba rešiti, već kao novi instrument za sopstveni izborni inženjering

U poplavi poskupljenja koja nikako da se povuče (za 1. maj radnička klasa počašćena je podizanjem akciza na gorivo, kafu, cigarete i alkohol) gotovo je izvesno da vest o povećanju novčane socijalne pomoći za 229 dinara nije mogla biti upakovana tako da zvuči manje ponižavajuće, ali je ipak fascinantno da su tabloidi usklađenim naslovom „Stiže nova pomoć države“ i varijacijama u produžetku „evo ko će dobiti poseban dodatak“ i „proverite da li ste na spisku!“ uspeli da to poniženje učine još većim. Pa ako ste, recimo, na spisku kao maloletni član materijalno ugrožene porodice, „poseban dodatak“ u vašem slučaju iznosi čitavih 69 dinara mesečno, zato što maloletnici imaju pravo na samo trideset odsto pomoći, koja nakon povećanja iznosi maksimalnih 11.674 dinara. Maksimalnih, pošto se iznos pomoći umanjuje za onoliko koliko je domaćinstvo koje ostvaruje pravo na njega uspelo da prihoduje tokom meseca.

Kad socijalna pomoć kaska za inflacijom

S druge strane, brojni su razlozi da se uprkos besparici na spisku ne nađete – na primer, ukoliko posedujete više od jednog hektara zemljišta, pa makar ono bilo nasleđeno i daleko od mesta u kome živite. Da li ga zapravo obrađujete i da li je uopšte moguće da ga nekome prodate, za državu nije relevantno. Ali je barem do pre tri godine smatrala da bi trebalo da ima neki uvid u rezultate takve socijalne politike, pa je vladin Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva vodio evidenciju o apsolutnom siromaštvu, odnosno broju ljudi čija mesečna potrošnja nije dovoljna za zadovoljavanje minimalnih životnih potreba.

U 2020. godini ta granica je iznosila 12.695 dinara mesečno i ispod nje se nalazilo 446.000 stanovnika Srbije, a da nije bilo socijalnih davanja (ne računajući penzije) u apsolutnom siromaštvu bi se nalazilo 9,2 odsto stanovnika. Na osnovu tih podataka možemo da izračunamo da za oko 70.000 korisnika novčane socijalne pomoći ona nije bila dovoljna da ih 2020. izvuče iz apsolutnog siromaštva.

U međuvremenu je iznos pomoći povećavan u sedam navrata, ali je i dalje hiljadu dinara ispod tadašnje granice siromaštva, dok su cene značajno porasle. Uzrok ove pojave leži u Zakonu o socijalnoj zaštiti, koji je donet još 2011. i koji je u startu, bez ikakvog, makar nesuvislog objašnjenja, osnovicu za pomoć postavio prenisko i predvideo da se ona nadalje usklađuje samo sa opštom inflacijom. Što znači da se jaz između potreba i pomoći dodatno produbio sa rastom cena hrane, koja je najzastupljenija upravo u potrošnji najsiromašnijih građana.

Politički pritisci u centrima za socijalni rad

Zadržavanje lošeg nasleđenog rešenja je svakako bilo jeftinije za naprednjačku vlast, ali ako je taj motiv u početku i bio primaran, vremenom se pokazalo da je Zakon isplativ i na druge načine, na šta je ukazalo Crtino istraživanje o političkim pritiscima u centrima za socijalni rad, predstavljeno uoči decembarskih izbora.

„Ovo istraživanje nam je dalo potvrdu da su klijentelističke mreže, te razmene između stranke sa zaposlenima ili korisnicima, vrlo zastupljene u centrima za socijalni rad. To je možda i paradoksalno, jer se centri čine manje lukrativnim u odnosu na druge sektore, gledajući iz perspektive stranaka, pre svega zbog oskudnih resursa kojima raspolažu. U čemu onda stranke pronalaze interes? Prva stvar je da koriste centre da dođu do korisnika, svog potencijalnog glasačkog tela, i to najčešće do onih najugroženijih, zloupotrebljavajući informacije o ličnosti. A takođe ih koriste za potkupljivanje potencijalnih glasača, najčešće kroz zloupotrebu javnih resursa“, izjavila je menadžerka kvalitativnih istraživanja Marija Stefanović prilikom predstavljanja izveštaja.

Istraživanje je urađeno na osnovu 27 razgovora sa zaposlenima u centrima za socijalni rad, na pozicijama od voditelja slučaja pa sve do direktora. I razotkrilo je čitavu mrežu pritisaka. Od stranke koja ostvaruje uticaj preko predstavnika opština (najčešće samih predsednika) na direktore centara ili direktno na zaposlene ili direktora koji prosleđuje spiskove korisnika stranci i vrši pritisak na ostale zaposlene da učestvuju u partijskom aktivizmu i da prioritet daju „partijskim korisnicima“, pa i preko stručnih radnika koji odlaze na mitinge i učestvuju u prikupljanju glasova i potkupljivanju birača kroz materijalna davanja ili zaposlenih na privremenim ugovorima koji su i sami „sigurni glasovi“. Sve do samih korisnika, na kojima se sve lomi. Iako takav model partijske kontrole ima dugu tradiciju, Crtini sagovornici primećuju da su politički klijentelistički odnosi u poslednjoj deceniji intenzivirani, ali i da su beskrupulozniji.

„U igri nije samo politička podrška već se od zaposlenih u centrima očekuje i stručna podrška. Intervjuisani su nam pričali o tome da su često oni i njihove kolege bili izloženi zahtevima da svoje stručne odluke prilagođavaju stranci. Recimo, da neko dobije materijalnu pomoć iako ne ispunjava formalne kriterijume. I treća, možda najstrašnija, stvar jeste da se od zaposlenih, ali i od korisnika traži i finansijska podrška“, precizira Marija Stefanović.

I korisnici socijalne pomoći doniraju novac strankama

Reč je o tzv. sistemu donacija, gde zaposleni koji su dobili posao preko stranke moraju da deo svoje plate „vrate“ stranci. Prema istraživanju, u slučaju direktora se radi o 20.000 dinara, dok su zaposleni na određeno bili „dužni“ da stranci vrate pet odsto svoje plate.

„Nažalost, ni korisnici pomoći nisu lišeni ovoga. Zamislite da se od nekoga čija egzistencija zavisi od državne pomoći koja je minorna, traži da da pola. Imali smo situaciju da je čitavo neformalno romsko naselje bilo ucenjeno da im neće biti omogućena jednokratna novčana pomoć ukoliko ne daju glas određenoj stranci. Kada su dobili tu pomoć od 5.000 dinara, 2.500 su vraćali povereniku stranke. Još jedna ilustracija koliko je to sve normalizovano – jedna zaposlena nam je pričala o tome kako posle izbora njoj dolaze ljudi sa papirićem iz političke stranke ili od direktora Centra ili iz opštine, i traže, tim rečima, novac za glasanje. Neko je njima obećao da će dobiti novac preko Centra i oni su posle izbora došli i rekli – ja sam glasao, dajte mi taj novac“, navodi Stefanović.

Kao važan faktor u razvoju klijentelističkih mreža u centrima za socijalni rad, iz Crte ističu upravo rašireno siromaštvo koje otvara prostor za manipulacije. Ipak, kada je reč o njegovom najgorem obliku, apsolutnom siromaštvu, već godinama ne postoje zvanični podaci o tome, jer je vladin Tim za smanjenje siromaštva rasformiran krajem 2021.

U njihovom poslednjem izveštaju, možda sluteći da ih država smatra nepotrebnim (uostalom, Ana Brnabić je sa premijerske funkcije dve godine ranije izjavila da su u Srbiji „gotovo iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva“), navodi se: „Budući da koncept relativnog siromaštva nije najpogodniji za praćenje kretanja stope rizika siromaštva tokom vremena, potrebno je nastaviti kontinuirano praćenje apsolutnog siromaštva prema dosadašnjoj metodologiji. Praćenje apsolutnog siromaštva je važno ne samo sa aspekta praćenja dinamike broja siromašnih, već i zbog formulisanja javnih politika za smanjenje siromaštva.“

Od toga nije bilo ništa, a nedavno je Republički zavod za statistiku odgovarajući na upit Danasa o tome zašto se prestalo sa vođenjem ove evidencije, naširoko objašnjavao kako ih EU ne uslovljava da to čine, a da je prestankom rada Tima „prestala i potreba za izračunavanjem i objavljivanjem stope apsolutnog siromaštva“.

Za najugroženije je dve hiljade dinara veliki novac

Unicef očigledno ne deli stav Zavoda o bespotrebnosti praćenja apsolutnog siromaštva, pošto su u prošlogodišnjem izveštaju o ekonomskom uticaju rata u Ukrajini na najranjivije grupe u Srbiji posegli upravo za tom kategorijom. I na osnovu poznatih podataka i ekonomskih projekcija procenili da se prošle godine u njoj našlo čak 824.000 građana (gotovo duplo više nego kad je država prestala da ih broji), da će granica minimalne nužne potrošnje ove godine iznositi 17.770 dinara, a da će ona ujedno i dalje biti nedostižna za više od 800.000 ljudi. Pri tome je mesečni prihod od samo 12.000 dinara dovoljan da nekoga diskvalifikuje za primanje novčane socijalne pomoći, čime se ujedno gube i neka druga prava, poput mogućnosti ishrane u narodnoj kuhinji. I onda, ako se nudi makar 2.000 dinara za glasanje, može li se uopšte očekivati da to neko od najugroženijih ne prihvati?

Lažna briga za sirotinju

„Često se zaboravlja da je 2.000 dinara u mnogim sredinama u Srbiji ‘velik’ novac, nešto opipljivo čime se plaćaju namirnice ili rešavaju tekući problemi. To nije jedini razlog zbog kog glasaju kako im kažu oni koji im novac daju, ali je značajan i trebalo bi ga imati u vidu kad govorimo o fenomenu kupovine glasova. Takođe, situacija sa iznenadnim gubitkom prava koji proizvodi socijalna karta je odlična za zastrašivanje ljudi koji zavise od novčane socijalne pomoći i njihovo lakše potpadanje pod uticaj onih koji trguju izbornom voljom najugroženijihDrugi razlog je taj što je vladajuća stranka prisutna ‘na terenu’ – stranački aktivisti, ali i oni koji su u mreži koja zloupotrebljava institucije ili ‘otkupljuje glasove’ obilaze najugroženije i kada nije izborni ciklus, konstantno im pokazuju nekakvu makar i lažnu brigu, pa i to utiče da neki od njih glasaju za SNS. Mislim da je za opoziciju veoma značajno da dopre do što većeg broja građana i da izađe iz tradicionalnih sredina u kojima radi, da ponudi alternativu koja je zasnovana na stvarnoj brizi za najugroženije, na solidarnosti i socijalnoj pravdi“, kaže za Radar Danilo Ćurčić iz Inicijative A11.

I dok na terenu simulira brigu, na sistemskom nivou je SNS potpuno spokojan spram činjenice da Srbija već 15 godina nema ni strategiju socijalne zaštite, niti strategiju za smanjivanje siromaštva. Jedina krupna intervencija u tom polju za kojom jeste osetila potrebu, bila je uvođenja sistema socijalnih karata, koji je uporedo sa rastom broja ljudi u apsolutnom siromaštvu, broj korisnika novčane socijalne pomoći smanjio za 44.000.

„Kad se sve to navede, nije teško zaključiti da je siromaštvo zaista politički resurs u ovoj zemlji jer je ljudima koji su gladni i u stalnoj borbi za opstanak mnogo lakše prodavati nadu, skokove u budućnost i svetske izložbe koje samo što nisu radikalno promenile život svih nas. Onima pak kojima nije moguće prodati tu nadu može da se ponudi neki novac, pokaže neka druga strana brige o najugroženijima, pa u finalu rezultat bude isti. To je jedan od razloga zašto mislim da je vlast neiskrena kad brine o najugroženijima, jer ‘nikad nam nije bilo bolje’, gradimo stadione, dovodimo leteće taksije, na svakom koraku se napreduje, pa bi onda bio i red da se napreduje u pogledu brige za najsiromašnije i najugroženije. A zapravo napredak i pripadajuća mu digitalizacija su samo doveli do toga da više od 20 odsto korisnika izgubi svoju novčanu pomoć. Siromaštvom i njegovim posledicama vlast je pokazala da se ne bavi, niti namerava da se bavi“, zaključuje Ćurčić.

Do koje mere je siromaštvo politički resurs mogli smo da vidimo tokom prethodnih izbora kada su širom Srbije menjana prebivališta građana zbog izbornog inžinjeringa i kada je Raša Nedeljkov, programski direktor Crte, upozorio da se pre svega radi o socijalno-ekonomski ugroženim građanima „koji su uvučeni u mrežu da za mali novac, koji je za njih veliki, prebacuju svoja prebivališta u Beograd“. Ali i kada se isto nastavilo i nakon međunarodnog izbornog skandala, na primeru Male Krsne za koju nemamo garancije da je bila izolovan slučaj. Usvojene izmene Zakona o jedinstvenom biračkom spisku trebalo bi da – makar delimično – anuliraju ovu pojavu sprečavanjem građana koji su promenili prebivalište u poslednjih 11 meseci da glasaju na novoj adresi. Ali kao i za toliko toga, moraćemo prvo da vidimo kako će izgledati njegova primena.

Autor: Luka Petrušić