Razgovor sa vladikom budimskim i administratorom Eparhije temišvarske Lukijanom

владика будимски Лукијан, извор: Иван Јакшић; Епархија будимска, СПЦ
Episkop Lukijan

Da je pravoslavlje od malena bilo deo bića Vojislava Pantelića svedoči anegdota da je tokom gimnazije, kad god bi se začulo crkveno zvono, napuštao časove i odlazio na liturgiju. Pre 45 godina mladi Vojislav se zamonašio, dobivši ime Lukijan, potvrđujući osećaj pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ne sluteći da će ubrzo postati njen „izaslanik“ u stradalnim vremenima za crkvu i pastvu. Vladičansko pregnuće episkopa Lukijana u vinogradu Božijem, koje je započelo pre 40 godina, upotpunilo je ljubav prema svom narodu, koja se iskazuje u (arhi)pastirskoj brizi za stado, čije živote je tokom devedestih spašavo ne samo od oštrih zuba „gladnog vuka“, nego i usijanih „lovačkih“ pušaka. Prema rečima Vladike, cilj života je sagorevanje u radu za večni život, a plamen tog kandila episkop Lukijan je zapalio primanjem monaškog postriga, koji plamti preko četiri decenije visoko ka nebesima.

Iako ste odrasli u vojvođanskoj ravnici, a kasnije često provodili vreme u Svetoj Gori, monaški postrig ste primili u šumadijskom manastiru Divostinu. Otkud ste se obreli baš u toj svetinji?

Kao student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, upoznao sam Episkopa istočnoameričkog i potonjeg šumadijskog Savu Vukovića, jednog od poslednjih predstavnika intelektualne i svake druge elite u Srpskoj crkvi. Kada je vladika Sava prešao iz Amerike u Šumadijsku eparhiju, imao je ideju da po uzoru na zapad manastiri postanu kulturna i intelektualna stecišta sa obrazovanim ljudima. Meni, koji sam se interesovao za monaški način života i kao teologu, ova ideja se svidela i našao sam se u manastiru Divostinu. U Svetu Goru, koja je duhovna žila kucavica Pravoslavne crkve, uvek svi rado odlazimo, naročito kada je potrebno napuniti baterije na izvoru naše duhovnosti, a posle mladalačkih susreta sa zapadnim potrošačkim društvom u kome je čovek čoveku stranac.

Početkom sedamdesetih studirali ste na Pravnom fakultetu u Beogradu. Kao i mnogi studenti stali ste na stranu profesora Mihaila Đurića, koji je uhapšen, kako je navedeno u presudi, zbog „podsticanja i pozivanja na razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije“. Šta je uticalo na odluku da ubrzo potom napustite studije prava?

Reklo bi se da sam bio dobar student pravnih nauka sve do momenta dok bivšu Jugoslaviju nije zahvatila ustavno-pravna, odnosno politička, problematika, koja je jasno bila cepanje države. Profesora Đurića, velikog intelektualca i principijalnog čoveka, osudili su upravo za ono što su sami izvršili. Kao budućem pravniku, činilo mi se da je to bio uvod u velike probleme koji će nas snaći posle smrti jedinog faktora stabilnosti te države – druga Tita. Ishod svih tih pravno-političkih problema je krvavi rat na prostoru bivše Jugoslavije i cepanje na manje države pod stalnim pritiscima stranih faktora. Sva ova dešavanja i razočarenja u državno-pravni aparat Jugoslavije, koji je bio potpuno razbijen, uticala su na mene da na trećoj godini studija napustim Pravni fakultet.

Nakon monašenja i diplomiranja na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, nekoliko narednih godina pohađate postdiplomske studije u Nemačkoj, a potom u Engleskoj. Koliko su tada, u odnosu na sadašnjicu, naša Crkva i zapad bili ekumenski raspoloženi?

U široj javnosti, naročito onoj „sekularizovanoj“ ili post-komunističkoj, često je mišljenje da Crkva nema i nikada nije imala obrazovani kadar. Nećemo ići daleko u prošlost, kada su manastiri bili rasadnici pismenosti i obrazovanja kod Srba, ali moram spomenuti da je za vreme komunizma SPC ipak svoje kadrove uspevala da pošalje u Rusiju, Grčku ili na Zapad. Tako sam se i ja našao najpre u Nemačkoj na Institutu za istočne crkve u Regensburgu, gde je dogmatiku predavao tadašnji nadbiskup minhenski Jozef Racinger, potonji papa Benedikt XVI. Papa je imao istančan osećaj za nas „istočne“, kako nas je zvao. Bio je izuzetan profesor i veliki gospodin, odmerenih manira i stavova, ali čvrsto na položajima tradicionalizma i bogatog institucionalnog-jerarhijskog nasleđa Rimokatoličke crkve, na čije čelo je i došao, a upravo iz ovih razloga se dobrovoljno povukao sa čela crkve kada je osetio da je došlo vreme za promene. Bez obzira na radikalne stavove u delu našeg naroda koji je protiv ekumenizma, treba napomenuti da je SPC uvek vodila razgovore i pregovore sa svima. Ne bih te odnose nazvao ekumenskim ili ekumenističkim, da neko ne bi pogrešno shvatio. Cilj svih razgovora koje je vodila i vodi SPC sa drugim veroispovestima jeste izgrađivanje mira i borba za jednak položaj u društvu svih naših vernika. Sa ovih pozicija članovi crkava su u mogućnosti da utiču na izgrađivanje boljeg društvenog sistema. Dakle, neophodno je voditi „ekumenske razgovore“. Jedan od plodova odnosa naše crkve i zapada, u smislu ekumenskih odnosa, jeste i to što su za naše studente otvorena vrata mnogih svetskih fakulteta koji su pod upravom Rimokatoličke crkve, a nisu striktno teološki, nego društvenog i prirodnog tipa. Treba naglasiti da smo mi hrišćani danas primorani da branimo Evropu i tradicionalne vrednosti od mnogih veštački izazvanih problema. Hrišćani ipak treba da nastupaju kao jedno. Ne mislim na bogosluženje, ali mislim na stavove od opšteg značaja za društvo.
Vaš čukundeda Jovan Pantelić bio je nosilac viteškog čina, dobijenog od cara Franje Josifa. Pradeda Stevan, u monaštvu Samuilo, bio je vladika šabački. Koliko je priča o njegovom životu, s obzirom na to da je bio pitomac Tekelijanuma, monah pa vladika, uticala na Vaše upoznavanje sa pravoslavljem tokom ranog detinjstva, školovanje i monašenje?

Moja porodica ima bogato nasleđe. Rasti i živeti na takvim korenima je velika čast za mene, ali i još veća obaveza prema precima. Moj pradeda jeste bio Episkop šabački, ali bilo je tu još istaknutih članova porodice, recimo pomenuti Jovan Pantelić, direktor Karlovačke gimnazije. Kada već pominjemo Jovana Pantelića, podelio bih sa vašim čitaocima jednu interesantnu priču. Čuveni Zmaj od Noćaja, kada je usledila turska odmazda za Prvi srpski ustanak 1813. godine, ranjen je prešao u Srem, u Ogar. Primljen je u najbolju kuću u selu kod mog pretka Stevana Pantelić, koji je tu bio paroh. Kada se Stojan Čupić posle izvesnog vremena zalečio, on je na odlasku kao blagodarnost za gostoprimstvo u kolevku u kojoj je ležao Jovan Pantelić ostavio svoje dve kubure i rekao: „Neka Jova bude junak kao što je bio Zmaj od Noćaja“. Ova priča se sa velikom ljubavlju i ponosom čuvala i prenosila sa generacije na generaciju u našoj porodici, kao i kubure koje se danas čuvaju u muzeju u Rumi. Moji preci sa majčine strane su delom iz Banata, a delom Rusi iz Hersona. Pravoslavlje i osećaj pripadnosi srpskom narodu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi oduvek su bili deo moga bića.

vikarni Episkop Lukijan besedi nakon liturgije

Pre 40 godina, 1984, izabrani ste za novog episkopa Srpske pravoslavne crkve. Prvih godinu dana bili ste vikarni episkop patrijarha Germana. Koliko se mogao uočiti jaz između borbenosti Njegove Svetosti u teškim trenucima za Crkvu i navoda koji su gospodina Germana predstavljali kao „crvenog patrijarha“?

Imam najlepša sećanja na blaženopočivšeg Patrijarha. On me je uveo u episkopsku službu polaganjem svojih svetih ruku na mene grešnoga. Uvek sam u razgovoru sa njim gledao u zemlju. Osećao sam prema Patrijarhu Germanu veliko strahopoštovanje. Bio je zaista veliki čovek, iskusan pastir, bivši parohijski sveštenik i arhijerej. Krasile su ga divne osobine čovekoljublja, pedantnosti i naročitog umeća u rukovođenju crkvenim životom. U očima je nosio izvesnu setu, krst koji je nosio bio je pretežak i trudio sam se, kao i mnogi službenici Patrijaršije, da mu pomognem u nošenju tog krsta. Patrijarh German je bio brižan roditelj i deda svojoj biološkoj deci i unucima. Imao je običaj da o većim praznicima sabira svoju porodicu, pa bi tako i mene obavezno pozivao da im se pridružim. Dostojno je podnosio sve udarce namenjene Srpskoj pravoslavnoj crkvi i uopšte srpskom narodu kojeg je trebalo potčiniti ideji jugoslovenstva. Bio je izuzetno sposoban i kao takav ostvario je do neke granice saradnju sa određenim državnim strukturama kako bi se omogućio koliko-toliko neometan rad SPC. Navodi da je German bio „crveni patrijarh“ su tačni isključivo ako se time misli na mantije koje je nosio kao prvojerarh. One su bile crvene boje, jer su simbolisale prolivenu mučeničku krv našeg naroda kroz vekove, u borbi za Crkvu i otadžbinu. Blaženopočivši Patrijarh German dostojno je sedeo na tronu Svetog Save. Bio je veliki. Najveći.

Vikarni episkop Lukijan u pratnji patrijarha Germana, izvor: EB SPC

Ubrzo potom, 1985. godine izabrani ste za episkopa Eparhije slavonske, iz koje ste sa pastvom proterani 1995. u operaciji „Bljesak“. Šta Vam je najviše ostalo u sećanju iz tog perioda?

Početak moje službe u Slavonskoj eparhiji nije bio lak, ali sam se u celosti posvetio delovanju na korist našoj Crkvi. Više puta od ustoličenja, pa do početka rata, državni organi SR Hrvatske iz Zagreba, kao i služba državne bezbednosti, su vršili pritisak na mene, naročito po pitanju obnove nekih hramova koje smo započeli. Moralna dužnost mi je bila da prekinem saradnju sa republičkim vlastima u Zagrebu po ovom pitanju, jer su nas više puta prevarili. Nebrojeno puta sam se našao i na optuženičkoj klupi na sudovima SR Hrvatske, još pre početka rata, upravo zbog pokretanja brojnih aktivnosti po pitanju obnove eparhije, ali i po pitanju vraćanja dostojanstva srpskog naroda. Na početku rata u Hrvatskoj, 1991. godine izjavio sam da „mi Srbi moramo da uzmemo svoju sudbinu u svoje ruke“. Krajem avgusta 1991. godine, kada sam se vraćao iz Beograda sa sahrane Patrijarha Germana, kod Slavonske Požege zaustavila me je hrvatska policija. Tražili su moja dokumenta, te sam dao moju „osobnu iskaznicu“ izvađenu u Pakracu na ćirilici, na moje insistiranje po dolasku za episkopa slavonskog. Među policajcima je bio jedan, po materi Srbin, po ocu Pemac (tako Česi zovu sebe), a po ubeđenju okoreli ustaša, koji je još pre početka rata činio zverstva nad Srbima. On me je sa svojim ljudima sproveo u policiju u Slavonsku Požegu na saslušanje. Iz susednih prostorija čuo sam jauke, zlostavljanja i psovanja mojih Srba. Dugo su me ispitivali, a ubrzo i presudili. Posle ispitivanja odveli su me u jedan podrum, blizu naše porušene crkve. Tu su me svakodnevno saslušavali, pretresali, vadili iz postelje (kreveta nije bilo), bez dovoljno odeće na meni (a već je bio i oktobar), držali u dvorištu na nišanu, da narod gleda. Vodili su me na prvu liniju u jednu šumu, da idem ispred njih (Hrvata) u mantiji i kamilavki prema Srbima, da ako Srbi pucaju sami ubiju mene. Onda je pala granata u blizini, bilo je puno mrtvih i ranjenih, i u tom haosu me strpaju u vozilo pa nazad u podrum u Požegu. Tokom zarobljeništva nisu mi dozvolili kontakt ni sa kim, ali su puštali jednu Hrvaticu (udatu za Srbina, po imenu Milan) čestitu ženu, Veru Njegomir, da mi donosi posno da jedem. Vera je krišom primila šifrovano pismo od mene i poslala u selo Mol, mom parohu Slavku Ćirinu, a ovaj je odneo to šifrovano pismo Patrijarhu i objasnio šta znači: „Deda Paja i sinovi ne znaju gde sam“, (što znači da Patrijarh Pavle i Sinod ne znaju gde sam) „hteo bih na promenu zraka, a ako nigde ne odem, svakako ću otići u goste kod moje babe Đurđice“. Otac Slavko je sahranio moju babu i znao je šta ta šifra znači. Onda je Patrijarh Pavle javio preko prote Vasilija Tarasjevog u Moskvu gde se nalazim i da me treba izbaviti. Patrijarha ruskog Alekseja II sam lično poznavao. Moskva je pritiskala Zagreb, tu se zauzeo i muftija Jakub Selimovski i ja sam promislom Božijim baš na Svetog Lukijana 28. oktobra 1991. pušten na slobodu. Lomili su me, ali me nisu slomili. Vratio sam se da budem sa mojim narodom na slobodnoj teritoriji u Slavoniji, gde sam i ostao do pada Zapadne Slavonije. To su bili dani kada su živi zavideli mrtvima, jer pomoći nije bilo.

vladika slavonski Lukijan sa pastvom, izvor: EB SPC

Hrvatski mediji nazivali su Vas „najekstremnijim pripadnikom SPC“, kada su naglašavali da se Eparhija na čelu sa Vama odlikovala „radikalnom nacionalističkom retorikom“. U kojoj meri su u pravu, kada je reč o navedenom?

Ukoliko je ekstremizam to što sam počeo materijalnu i duhovnu obnovu Eparhije slavonske, i ako je ekstremizam to što sam počeo da vraćam dostojanstvo Srbima iz ovih krajeva, i da u njima budim osećaj pripadništva SPC i Srpskom narodu i njegovoj slavnoj prošlosti, onda se slažem sa njima. Ovu retoriku o meni nasledile su i nove vlasti u Hrvatskoj od 1995. godine. I danas imam iste stavove. Srbi su istorijski narod na prostoru Hrvatske, mi smo tu bili svoji na svome. Branili smo svoj nacionalni i verski identitet, jezik i pismo. Životne i političke okolnosti u kojima se naš narod našao na udaru povampirenog nacionalizma primorale su me da se pozicioniram čvrsto na barikadama odbrane našeg naroda po svaku cenu.

Nakon proterivanja iz Slavonije, odlazite u Ameriku, gde ste predavali na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu u Libertivilu. Zašto ste otišli čak u Ameriku?

Nakon operacije „Bljesak“, 1. i 2. maja 1995. godine, u kojoj je etnički očišćena Zapadna Slavonija od Srba, bio sam označen kao državni neprijatelj koji je do poslednjeg čoveka ostao u Okučanima. I dalje sam za Srpsku pravoslavnu crkvu bio episkop slavonski, s tim što nisam fizički mogao da pristupim svojoj eparhiji. Crkva me je poslala u Čikago, kao ispomoć starom, ali dobrom mitropolitu Irineju Kovačeviću. Sve ovo je bilo kako bih se našao van dometa hrvatskih osvetnika i nove hrvatske pravne države. Hrvatski predsednik Tuđman je 1996. godine doneo zakon „o općem oprostu“ odnosno abolirao je „državne neprijatelje“. Posle toga Sabor SPC me vraća u Evropu.

vladika Lukijan tokom liturgije, izvor: EB SPC

Od 1996. administrirate Eparhijom temišvarskom. Nakon smrti vladike Danila Krstića, 2002. godine, postavljeni ste i za episkopa budimskog gde danas stolujete u Sentandreji. Tokom upravljanja Eparhijom budimskom obnovili ste manastirski život, unapredili mnoge parohije, zaustavili rušenje crkava i manastira, podigli hram. Pored tih poduhvata, obnovili ste zadužbinu Tekelijanum, Srpski crkveni muzej, Arhiv i Biblioteku. Zašto je njihova obnova podjednako bitna, kao i obnova hramova i crkvenog života?

Situacija u ovoj Eparhiji nije bila laka. U materijalnom smislu bila je potrebna temeljna obnova, dok je moj prethodnik započeo duhovnu obnovu na čemu sam zahvalan. Problem u ovoj eparhiji bio je taj da od 1951. godine do 1990. godine nije bilo stalnog episkopa, pa su se problemi nagomilavali. Hvala Bogu od 1990. godine kreće svojevrsna obnova koju sam nastavio 2002. godine i koja i danas traje. Veoma je značajno sačuvati ono što je ostalo i unaprediti delatnost u svim segmentima, jer se to odražava na opšti položaj srpske nacionalne manjine u Mađarskoj. Eparhija budimska ima mnoge institucije koje ste u pitanju spomenuli. Sve one imaju svoj poseban značaj, jer na neki način svedoče o prisustvu Srba u Mađarskoj kroz vekove, ali i svedoče o našem trajanju i aktivnoj ulozi u kulturnom i diplomatskom smislu.

Kada ste došli u Sentandreju potpisali ste temeljni ugovor o saradnji Eparhije budimske i Vlade Mađarske. Koliko mađarske vlasti poštuju potpisani ugovor?

Bez obzira ko šta mislio o premijeru Orbanu, činjenica je da Mađarska pod njegovim vođstvom sprovodi tzv. hrišćansku politiku koja predstavlja osnovni program vladajuće garniture. Mađarska, kao uređena pravna država, poštuje sve ugovore i protokole koje kao crkva imamo sa njima. U tom smislu, Mađarska pravno tretira Eparhiju budimsku kao istorijsku crkvu, koja je bila sastavni deo društva kroz istoriju. Kao takvi, uživamo izvesna prava i privilegije u pravnom i materijalnom smislu.

vladika Lukijan, patrijarh Porfirije, premijer Mađarske Viktor Orban, vladika bački Irinej, izvor: EB SPC

Od 2017. godine član ste Udruženja književnika Srbije. Govorite nekoliko jezika, te ste se posvetili prevođenju bogoslužbenih knjiga sa crkvenoslovenskog na naš jezik. Zbog čega je značajno da imamo takve knjige na srpskom jeziku?

Osetio sam potrebu da naš narod u Mađarskoj i u Rumuniji, ali i u ostatku regiona i dijaspore, mora da razume šta čitamo i pevamo, jer su crkve često jedina mesta gde može da se čuje srpski jezik. Čak i u porodicama se govori sve manje. U svakoj svojoj poslanici pozivam Srbe da započnu borbu protiv asimilacije na svojim kućnim pragovima. Smatram da je prevođenje bogoslužbenih knjiga zapravo svojevrsna borba protiv asimilacije i predstavlja napor za očuvanje srpskog jezika koji je van matične Srbije veoma ugrožen. Preveo sam desetine hiljada stranica. Nadam se da će neko nastaviti rad koji sam započeo i u budućnosti unaprediti crkveno bogoslužbeno izdavaštvo na srpskom jeziku.

Nosilac ste dvadesetak odlikovanja, među kojima se ističe Karađorđeva zvezda prvog stepena i visoki državni orden Mađarskog krsta za zasluge. Prošle godine odlikovani ste od strane predsednika Republike Srpske, Milorada Dodika, ordenom Republike Srpske na lenti, a istog dana odlikovali ste predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, ordenom Eparhije budimske prvog reda. Javnost često nepovoljno tumači i osuđuje vezu politike i Crkve. Uviđate li zašto je to tako?

Sva odlikovanja koja sam dobio doživljavam kao vrednovanje mog truda i rada u korist Srpske crkve i naroda, ali ih doživljavam i kao odlikovanje za moje saradnike i vernike koji su svako u svom domenu doprinosili zajedničkim snagama stvaranju boljih uslova života i rada naše Crkve na ovim prostorima. Kada vas odlikuju i vaši i stranci onda shvatate da neko prati vaš rad i da je taj rad bio zaista na korist kako i SPC i Srba u Mađarskoj i Rumuniji tako i na korist izgrađivanja prijateljskih odnosa Srbije, Mađarske, Rumunije i Republike Srpske. Neki ljudi dodele odlikovanja političarima od strane crkve doživljavaju kao izdaju nekih nacionalnih ili verskih „interesa“ ili kao podržavanje određene političke partije, odnosno politike, koju u globalu vode odlikovane ličnosti. No, nije to baš tako. Mi kada odlikujemo neku političku ličnost ne odlikujemo ga zato što je povećao plate i penzije ili ih smanjio. Nema to veze ni sa dnevnopolitičkim dešavanjima. Mi, a kada kažem mi mislim na Budimsku i Temišvarsku eparhiju, odlikujemo istaknute lidere srpskog naroda, jer su prepoznali da u regionu postoji srpska nacionalna manjina okupljena oko svoje crkve, a koja može da opstane isključivo zahvaljujući crkvi.

Koliko praksa odlikovanja sa političarima utiče na život Srba u Mađarskoj i Rumuniji i njihove političke stavove?

Sva odlikovanja koja dajemo zaslužnim političarima su „iznad istoka i zapada“ i iznad bilo kakvih političkih stavova. Odlikovanja visokim državnim zvaničnicima iz Srbije, a koja im dodeljujemo u Mađarskoj ili Rumuniji, zapravo su svojevrsna diplomatska misija pred strancima, jer govore da smo ipak relevantan faktor kojem u posete dolaze visoki zvaničnici i primaju odlikovanja od nas. Ovakvi momenti učvršćuju naš položaj u društvu i otvaraju nam vrata za raznovrsniju delatnost i saradnju sa institucijama Mađarske i Rumunije, a takođe i posredovanje u mnogim aktivnostima pomenutih država sa Srbijom ili Republikom Srpskom, naročito u oblasti kulture.

U godini za nama Eparhija je osnovala manifestaciju „Srpski dani“, čiji cilj je predstavljanje srpske kulture, duhovnosti, tradicije i savremenog stvaralaštva, koja je otvorena izložbom slika „Povratak Milića od Mačve“. U kojoj meri eparhijska delatnost okuplja i povezuje srpske vernike?

Naša Eparhija u fokusu ima kulturne aktivnosti kao najbolji i apolitički vid političkih napora za očuvanje naše Crkve i naroda na prostorima Mađarske i Rumunije. Na našu inicijativu u Sentandreji je u oktobru prošle godine Sentandrejski odbor SANU posle višegodišnje pauze održao radnu sednicu. Plod ove sednice jeste ponovno pokretanje Sentandrejskog zbornika kojeg izdaje SANU. Osim toga, ustanovili smo manifestaciju pod nazivom „Srpski dani“, koju smo organizovali zajedno sa Predsednikom Republike Srpske, Ministarstvom kulture R. Srbije, Samoupravom Srba u Mađarskoj, Ambasadom Srbije, Ambasadom BiH, i mnogim drugim društvenim organizacijama iz Mađarske. Za programske potrebe manifestacije Srpski dani, naš Muzej u Sentandreji je u saradnji sa Bibliotekom Matice srpske priredio izložbu restaurisanih knjiga iz naše biblioteke. Osim pomenute manifestacije, Eparhije i budimska i temišvarska ostvaruju zapaženu saradnju sa Galerijom Matice srpske i Pokrajinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture. Krajem prošle godine uspostavili smo saradnju i sa Ministarstvom kulture i medija Crne Gore. Ovo je još uvek u začecima, i nadam se da će tokom vremena saradnja uroditi plodom i biti na nivou one koju imamo sa Ministarstvom kulture Mađarske, Rumunije i Srbije. Svakako, ovo je pokazatelj da se i u Crnoj Gori stvari popravljaju. Sve ove aktivnosti u određenoj meri obuhvataju i brojna srpska udruženja u Mađarskoj i Rumuniji, pa samim tim i vernike, ali i one koji to nisu, ali jesu ljubitelji umetnosti. Zapravo, to i jeste pozitivan efekat, kada necrkveni ljudi prepoznaju vaš značaj i poziciju na kulturnom planu.

vladika budimski Lukijan tokom liturgije, izvor: EB SPC

Vaše Preosveštenstvo, koliko se podudaraju zadaci i iskušenja učenika, monaha i nekoga na visokoj poziciji kao što je vladičanska u kontekstu savladavanja ciljeva koje imamo?

Često citiram Njegoša koji kaže da „pregaocu Bog daje mahove“. Svi mi tokom života prolazimo kroz određene faze, na različitim ili istim funkcijama. Cilj našega života jeste sagorevanje u radu za bolji i večni život. Svakako da su se neka moja viđenja i vidici, kao i stavovi, tokom godina menjali, što je prirodno zahvaljujući iskustvu, ali je činjenica i to da su neki stavovi i ciljevi ostali isti. Služiti Srpskoj pravoslavnoj crkvi i narodu, na ovaj ili onaj način, jeste nešto najuzvišenije. Smatram da je u životu sve moguće postićiti, ako imamo dovoljno vere u Boga i u sebe, ako smo dovoljno dobri procenitelji životnih prilike i ljudi sa kojima delimo ovaj svet.

Šta bi neko poput Vas mogao da poruči studentima FPN-a: diplomatama, politikolozima, socijalnim radnicima i novinarima?

Mladi ljudi iako zavedni mišlju da nisu ograničeni nikakvim stegama i reliktima prošlosti i konzervativizma, zapravo mnogo robuju predrasudama, što se uopšte ne uklapa u njihovu teoriju o životu. Mislim da bi jedan prosečan student trebalo da proširi svoje vidike i da shvati prvenstveno ulogu Crkve u društvu. Nije reč samo o duhovnom karakteru Crkve. Ona je mnogo širi pojam i na tome treba raditi kako bi se razbile predrasude koje o Crkvi postoje. Potrebno je gajiti mnogo više osećaja za drugo i drugačije, ali ne odstupati i nipošto odbacivati nešto što počiva na prošlosti, tradicionalizmu i nekim sličnim vrednostima. Ovom prilikom posebno pozivam Vaše kolege novinare na objektivni profesionalizam i borbu da se novinarima vrati dostojanstvo uprljano žutom štampom i crnom hronikom.

Novinar: Mladen Đurđević