Kakav je to ekonomski ’tigar’ bila Srbija pre 150 godina?

Prema podacima Ministarstva narodne privrede samo u Beogradu su 1900. godine postojale 1.133 esnafske radnje i to najviše pekara, obućara, kovača, berbera, bravara, mesara, krojača, sarača, zidara, staklorezaca. Po zvaničnim zapisima, broj je bio dvostruko veći u poređenju sa podacima iz 1850. godine.

Beograd je te 1900. imao 50 hiljada stanovnika.

U knjizi Portreti najvećih srpskih industrijalaca objavljenoj pre nekoliko godina, novinar i istraživač Drago Delić piše:

Sa ove vremenske distance, jasno je uočljiv veliki entuzijazam i kreativni preduzetnički duh  koji je doveo do cvetanja zanatstva i stvaranja modernih kompanija koje ni u čemu nisu zaostajale za konkurencijom u Evropi.

Takvih je bilo najmanje desetak što je uz bezbroj zanatskih i trgovačkih radnji i jak bankarski sektor ondašnju malu Srbiju svrstalo u red srednje razvijenih zemalja. Tom entuzijazmu kreativnosti nisu mogli ništa ni dva balkanska i dva svetska rata. Porušene fabrike opet su zidane i postajale veće i modernije. Ali, mogli su komunisti…“

Srbija i velikani privrede

U knjizi Drago Delić podseća na velikane srpske privrede i ekonomije i odnos vlasti prema njihovim idejama i poslovnim inicijativama, ali i na njihova stradanja u svakom smislu.

Delić piše da su veliki srpski privrednici poput Teokarevića, Bajlonija, Vajferta, Braće Krsmanović, Nikole Spasića, Konjovića, Savčiča, Radojlovića zaboravljeni i skrajnuti, kako je naveo, i stavljeni u zapećak ekonomske istorije.

Proglašenjem hatišerifa 1830.godine, priznanjem autonomije i nasledne kneževske titule Milošu Obrenoviću, stvoreni su uslovi za razvoj trgovinezanatstva i stvaranje prvih proizvodnih jedinica, mlinova, kudeljara, sušara za voće, farmi. Najviše se trgovalo stokom, žitaricama, brašnom, solju, suvim šljivama i tekstilnim proizvodima. Radinost, odnosno industrija, bila je uglavnom zasnovana na državnom kapitalu i svedena na proizvodnju oružja, baruta i rudarstvo“, u uvodnom delu zapisao je Delić.

U ovom periodu podiže se industrijska proizvodnja, pa su osnovane i fabrike u peirodu od 1841. do 1858. godine, ovo su neke od njih:

  • Praviteljstvena ledernica (kožara) u Topčideru
  • Topolivnica u Kragujevcu i na Vračaru
  • Radionica čoje i sukna u Topčideru
  • Praviteljstvena vodenica u Topčideru
  • Ciglana na Karaburmi

Ali, do ozbiljnijeg razvoja srpske privrede i industrije dolazi posle 1867. kada Turci predaju ključeve Beograda i povlače se i iz Smedereva, Golupca, Užica, Kladova, Soko Grada. Beograd se razvija kao moderna evropska prestonica, doseljavaju se Srbi iz Austrougarske ali i drugi viđeniji preduzetnici drugih nacionalnosti – Česi, Nemci, Jevreji, Cincari. Među njima su najpoznatije porodice bile Vajfert i Bajloni koji će kasnije postati lideri u ovom delu Evrope. Tu su bile i porodice Kumanudi, Hadrija, Brabec, Leko, Kiki.

Zakon koji potpomaže industriju

U knjizi Portreti najvećih srpskih industrijalaca Delić dalje piše:

Ekspanzija privatne radinosti, odnosno industrije, počinje od 1873. kada država donosi zakon o podsticajima za razvoj privatne inicijative. Donet je Zakon o potpomaganju industrijskih preduzeća“.

Ovo je, po navodima istoričara izazvalo pravi bum u osnivanju radionica i malih fabrika od kojih su neke brzo prerasle u velika preduzeća koristeći povlastice koje je država davala radi jačanja domaće ekonomije i zaštite od strane konkurencije.

Neke od povlastica su davane na period od 10 i više godina i bile su zaista podsticajne po pisanju Delića. Vlasnici fabrika su oslobađani carina, poreza, taksi na korišćenje prirodnih resursa. Te iste 1873. Vajfertovi otvaraju novu pivaru na padinama Topčiderskog brda „kako bi se danas reklo – grinfild investiciju sagrađenu na livadi kupljenoj od jednog češkog trgovca“. Ova pivara je bila najveća i najmodernija na Balkanu sa nemačkom tehnologijom i opremom.

Bajlonijevi ulažu u mlinsku industriju i vinogradarstvo, a zatim prave drugu najveću pivaru u Srbiji i na Balkanu, između Skadarske i Cetinjske ulice u Beogradu.

Do kraja 19. i početkom 20. veka osniva se čitav niz malih fabrika kože, obuće, tekstila, metalnih predmeta, mlinova, strugara, klanica. Osnivaju se banke i osiguravajuća društva.

Niš, Pirot, Vranje, Leskovac

Posle Srpsko-Turskog rata (1876-1877) oslobođeni su Niš, Pirot, Vranje. Postojali su svi uslovi za brži ekonomski razvoj i, kako piše Drago Delić, dolazi do velike poslovne inicijative ne samo u Beogradu, već i u Leskovcu, Paraćinu, Nišu koja traje sve do Prvog svetskog rata.

Bio je to početak zlatnog doba srpske privrede, piše Delić, kome je značajno pomogla izgradnja pruge Beograd-Niš i povezivanje Srbije sa zapadnom Evropom. Izgrađen je krak pruge od Niša ka Leskovcu, izgrađen je železnički most na Savi kojim je uspostavljena železnička veza sa Austrougarskom.

Leskovac je bio ’srpski Mančester’ i s pravom su ga tako nazivali. Leskovčani su razvijali tekstilnu industriju koja je daleko nadmašila lokalne razmere. Odatle su ponikli najveći srpski industrijalci, magovi tekstila, braća Teokarević i Vlada Ilić.

Napeti politički odnosi sa Bugarskom i Turskom išli su na ruku leskovačkim preduzetnicima jer je država uvodila čvrste zaštitne mere na uvoz tekstila i opreme što je u ovom kraju bila dominantna delatnost. Prva ozbiljnija fabrika tekstila sagrađena je u Stajkovcu 1884, a osnovali su je lokalni trgovci na čelu sa Anotnijem Popovićem.

Gotovo svako mesto, Vučje, Grdelica, Kozar, Vlasotince imalo je male fabrike tekstila“ navodi Delić.

’Srpski Mančester’

Poznati trgovci i industrijalci ’srpskog Mančestera’ bili su:

  • Gorča Petrović, Gligorije Jovanović, Proka Mitić, Dimitrije Trandafilović – tekstilci,
  • Tasa i Jovan Valčić – voskari i sapundžije,
  • Đorđe Trajković Kukar – ćurčijakožar, alatničar,
  • Jovan Kocić Guguče – proizvođač crepa i cigle,
  • Jovan Jović – livac i metalacalatničar i drugi.

Po podacima Delića, često su ulazili u ortakluk i pokretali zajedničke fabrike da bi postigli veći uspeh i smanjili troškove. Tako su poznate bile fabrike:

  • Kukar i Kocić
  • Kukar i Jović
  • Ili, Teokarević i Petrović
  • Fabrika kudelje Jovanović i Popović
  • Antonije Popović i komp.
  • Popović, Ilić i komp.

Zanimljivo što u svojoj knjizi autor dalje navodi da su svi pomenuti poslovni ljudi ondašnje Srbije mahom ’imali samo osnovnu pismenost, ali veliki dar za trgovinu i zanate.

Svoje naslednike su, međutim, obavezno školovali u inostranstvu ili slali na usavršavanje da bi unapredili i razvili porodični biznis. I, svi su se vraćali u Srbiju, preuzimali porodičan biznis i podizali ga do nivoa razvijene Evrope. Danas, posle 130 godina, u inostranstvo se odlazi zbog siromaštva i tamo se ostaje“, u uvodnom delu svoje knjige zapisao je autor Drago Delić.

Zajednički poslovi konkurenata i karteli

Jedan od uzornih primera udruživanja koje Delić pominje u knjizi je poslovna saradnja pivara Đorđa Vajferta i Ignjata Bajlonija mlađeg. Udružili su se u borbi za očuvanje domaće pivarske industrije.

Kao ovlašćeni predstavnici pivara oni su krajem 1904. godine uputili ministru privrede zahtev da se prilikom sklapanja novog ugovora sa Austrougarskom unesu stavke koje bi domaću prizvodnju zaštitile od nadiruće konkurencije stranih piva. Od ministra je traženo da se sve domaće pivare oslobode carina na uvoz sirovina i repromaterijala koje su bile primorane da uvoze, kao i da se poveća carinsko opterećenje na uvoz piva pošto su u maloprodaji bila jeftinija od naših.

Đorđe Vajfert i Ignjat Bajloni

Država mora da obezbedi takve uslove da i domaći proizvođači mogu da prave jeftino pivo kao što to druge države omogućavaju svojim proizvođačima – to je bila suština zahteva koji su u ime pivarske industrije podneli Vajfert i Bajloni“ piše Delić.

Carinski rat sa Austrougarskom koji je započeo 1906. išao je na ruku pivarima jer su one praktično narednih pet godina bile oslobođene konkurencije poznatih austrougarskih piva. U međuvremenu je osnovan kartel u koji su ušle sve najveće srpske pivare (Vajfertova, Bajlonijeva, Kosovljaninova u Jagodini i Valjevska). Pivari su se dogovorili i oko podele tržišta i cena.

U pomenutoj knjizi Portreti najvećih srpskih industrijalaca koja je nekoliko godina kasnije zaslužila i drugi deo, novinar i istraživač Drago Delić predstavio je oko 30 velikana srpske privrede, njihove početke, uspone, ideje i napore, ali i većinom tragične sudbine koje je ustrojila novopridošla ideologija.

Velikane TeokarevićeVladu IlićaDunđerskeBajlonijeVajferteLuku Ćelovića, Braću KrsmanovićeKonjovićeSavčićaKolarceNikolu Spasića i druge, autor je nazvao gorostasima kojima su danas sa ovih prostora svi dužni.

Autor: M.P.